NEĆAK SATANA PANONSKOG I NJEGOVI MEMOARI (II)

Ja nisam ni do koljena Satanu Panonskom, Ivici Čuljku stricu mom, zato mi je neugodno i spomenut da sam ja reinkarnacija, jer ja nisam reinkarnacija, ja sam retardacija i mozgovna inflacija. Ja nemam hard blood šok iskustva, ali znam dobro dat' drugima za to uputstva, jel po riječima koje smatram naredbom poslan sam da budem reinkarnacija, ali dostojan toga nisam i zato životu kurac sisam. Volim pričat i pisat u rimi dok mi se cigara u požutjelim zubima dimi. Kad vidim svinjsku mast osjetim strast. Kad me neka cura za druženje pita ja to ne želim, njenoj neispunjenoj želji se veselim. Kad ja poželim neku djevojku lijepu ja neću da joj to kažem jel znam da će onda ona mojoj neispunjenoj želji da se veseli, a to ne bi ljudi kao ja htjeli. Kao spolno neopterećen asexualac smatram za svakog drugog čovjeka da je neandertalac ili kriminalac. Toliko o normalnom razgovoru jel ja sam slobodne glave i znam da spokojne duše jedna drugoj puše. Čak i da sam aga kan namjerno u centru nju jorka ne bi kupio stan, otišo bi rađe u iznajmljen penthaus u Siriju za vrlo malu kiriju i promatro ratno stanje i klanje. Nisam urban pa bi iz podjeba stavio na glavu turban. Nisam liberal, ali sam kolateral. Mislim da znam, a znam da ne znam. Mislio sam da nisam znao, a znao sam da sam znao da nisam ništa znao i zato mi je mozak stao. Birokracijo prokleta ti si kao od djeteta majka oteta. Umri birokracijo, umri bijedna papirologijo, umri velika demagogijo, jel u šumi drva više nema, bit će nešto gadno nam se sprema. 

MOLITVA NEVJERNIKA. Ostario sam od tuge, a ne od života. Srušio sam se pored zida i mislim evo sad je čas. Rekli su mi na svoj način da ne patim ja puno ako ima duše ja se od duše sada rastavljam. I strah me reć da je nema, jer sina božjega zatajit me strah. Sad kad umirem možda me kažnjava. Jer vjerovao nisam jer bahato odlazio porocima jesam i tako lako pored ubogih nasmijan prošo, da njihovu bol tad nisam shvatio, a tad je njima bilo gore nego meni sad. Oprosti što pomišljam da te nema, znam da sam drzak bio i da vjerovao nisam. Ako stvarno postojiš bože nekako oprosti, ako ima duše ja se od duše sada rastavljam. Srušio sam se opet pored zida, sad je stvarno kraj i znam da pitat će se majka moja u kojoj se to crkvi nevjernici mole. 

MOJE GREŠKE su teške, kao da su od čelika, težina im je velika. Bijeg od samog sebe one su. Pobjegni, probaj, izvedi, naredi, uneredi. Pokušaj, poslušaj, samog sebe se gnušaj i bježi. Bježi od sebe, daleko i dalje jel to nikad nećeš bit ti. I bježi od sebe koliko te noge nose, bježi i kad vidiš da pored tebe prose, bježi od sebe i pobjeći ćeš sigurno negdje odakle bijega više biti neće. 

MORAMO IĆI. Jednom ćemo svi otići jer ići se mora. Lagano, polagano, polako, nikad brzo jako, bar čini se da je tako, kad se tužan probudiš. Znaj da ići se mora i da otići nećeš bezveze. Nemoj sumnjat, nemoj se plašit, znaj da ćeš negdje stići. Dolazi, dolazi polako po nas sve, to dolazi život i prolazi, prolazi, ali nešto čudno i lijepo dolazi. I to nas plaši ali kratka je samo ta mala bol. Nakon nas ulice prazne ostat neće, ni kuće, ni kafići, doći će novi ljudi, jer mi ćemo otići. Jer ići se mora. Znam da tuguješ kad sviće zora, znam da patiš kad sunce se budi, ali znaj da moramo otići jer smo ipak samo ljudi. Ići se mora, polako, polako i nije to baš ni tako lako. Odboluj život ovaj i živit ćeš drugi, ali ići se mora, mora se ići, kod boga stići.

U KINI JEDU ŠTAKORE, u Europi kažu da toga nema, nisu svjesni da svaki beskućnik balkanski to za svečani ručak si sprema. Vidio sam ženu što plače za mrtvim kerom, vidio sam pedera što plače za pederom, vidio sam na tv-u sirijsku majku kako vrišti od bola, jel od granate nema joj djeteta pola. Vidio sam i tamo nekog imbecila što plače jel je slupo nova kola, nekima je svijet rozan meni je crn i grozan, jel moram gledat oko sebe takvu muku povraća mi se i steže me u struku. Prodali su boga a nisu ni znali da ga možda nije ni bilo, prodali su obiteljsko zlato ništa im nije milo. Zatajili su boga a nisu ga ni imali. Svećenik laže sirotinju kad na misi reče riječima svojim pred ljudima gladnim da blago onom ko nema što jesti jer njegov želudac je uvijek prazan ali mu je zato puna duša, a meni se od takvih riječi gadi i gnuša. Pravoslavac, musliman ili katolik, uopće nije važno, svako je diabolik, jebe mi se dal je zemaljska kugla ravna ili okrugla, jebe mi se jel ju gledam iz kojeg ja oću ugla. I opet pada noć i ja znam da neko posti sveti petak, da neko u glavi ima metak, da krvari na podu i tek tada počinje vjerovat u boga, kad svaku stanicu mozga mu je uništila droga. Majka drogirana pobačaj radi i to mi se gadi. Sve je tako ružno i bijedno, sve mi je tako svejedno, ja nisam šeik i ja nemam goriva tanker, ja samo želim bit panker. 

KRAJ RAZGOVORA.